U mu­dro­sti go­do­va ma­sli­novog dr­ve­ta Bo­ško An­ti­ka, Her­ce­go­vac ko­ji od 2002. ži­vi u Bu­dvi, a ra­di u La­stvi Gr­balj­skoj, pr­o­na­šao je svoj po­ziv, ali i lju­bav u ko­ju je pre­to­čio svo­ju ži­vot­nu mu­drost. Od dr­ve­ta ma­sli­ne pra­vi jed­no­stav­ne ru­ko­tvo­ri­ne – po­slu­žav­ni­ke, da­ske za ku­hi­nju, ova­le za ser­vi­ra­nje si­ra, ri­be, bif­te­ka, pr­šu­ta... U La­stvi Gr­balj­skoj ima svo­ju ra­di­o­ni­cu sa ma­ši­na­ma, a su­va sta­bla ma­sli­ne na­ba­vlja iz Sta­rog Ba­ra. To su uni­šte­ne ma­sli­ne, a on ku­pu­je su­ve trup­ce od lju­di ko­ji ima­ju gra­đu. Na ovaj na­čin Bo­ško udah­nju­je no­vi ži­vot ma­sli­ni, ko­ja bi (kao vi­so­ko­ka­lo­rič­no dr­vo) mo­žda za­vr­ši­la u ne­kom špo­re­tu. Bo­ško po­štu­je ob­lik, bo­ju i pri­rod­ne ša­re, ko­je mu kroz ko­ma­de ma­sli­no­vog dr­ve­ta do­đu u ru­ke i sa ma­lo in­ter­ven­ci­ja mak­si­mal­no is­ti­če nje­go­vu iskon­sku lje­po­tu. Za nje­ga je uz­vi­še­no ra­di­ti sa dr­ve­tom ma­sli­ne, zbog nje­go­ve ple­me­ni­te hri­šćan­ske sim­bo­li­ke.
– Isu­sov otac Jo­sip je bio dr­vo­de­lja, a i sam Isus je kao di­je­te po­ma­gao ocu. To me je in­spi­ri­sa­lo i uzeo sam to da ra­dim. To je je­dan ple­me­ni­ti po­sao. Sve su for­me raz­li­či­te, na­mjer­no ta­ko ra­dim. Mo­gu da pra­vim i uni­ver­zal­ne for­me, ali se on­da to svo­di na maj­stor­luk. Ovo je ne­što iz­me­đu ap­strak­ci­je i na­i­ve, što ap­strakt­ni­je, to je vred­ni­je – ob­ja­šnja­va nam Bo­ško.
On ob­ra­đu­je dr­vo i za svo­jim pr­o­daj­nim štan­dom na ko­tor­skoj ri­vi, dok pro­la­zni­ci i mu­šte­ri­je ra­do­zna­lo gle­da­ju i ras­pi­tu­ju se.
– Za­vr­šio sam tri fa­kul­te­ta i ne ra­dim ni u jed­noj od stru­ka – pra­vo, fi­lo­zo­fi­ja i eko­no­mi­ja. Sa­mo se ovim ba­vim i ne mo­gu da stig­nem. Ra­ni­je su mo­ji kup­ci bi­li Ru­si. Sad je njih ma­lo, ali su umje­sto njih sa­da do­šli tu­ri­sti sa Da­le­kog is­to­ka, arap­ski svi­jet, oni su naj­ve­ći kup­ci. Sao osmi­šlja­vam i iz­ra­đu­jem sve pred­me­te. Sve ra­dim ruč­no, upo­tre­bom ala­ta. Za ovo mi ne tre­ba strug, ma­da imam dih­ta­ri­cu, raz­ne bru­si­li­ce, bu­ši­li­ce, ma­ši­ne za ra­si­je­ca­nje i stroj za im­preg­na­ci­ju. Na­kon ob­ra­de, u za­vr­šni­ci, dr­vo se uba­cu­je u vre­lo ulje, či­me se fik­si­ra nje­go­va bo­ja –ka­že Bo­ško i ob­ja­šnja­va da ovi pred­me­ti ima­ju neo­gra­ni­če­ni vi­jek tra­ja­nja.
Kroz iz­ra­du ovih ru­ko­tvo­ri­na on je pro­na­šao i svoj li­jek za ti­je­lo i du­šu.
– Bio sam šest i po go­di­na u Le­gi­ji stra­na­ca, na Fo­klan­di­ma dvi­je go­di­ne, na Da­le­kom is­to­ku dvi­je go­di­ne. Šest pu­ta sam ra­nja­van u ži­vo­tu, ra­dim bez ka­ži­pr­sta na de­snoj ru­ci, tu­žna pri­ča sve u sve­mu. Kroz ovaj po­sao se li­je­čim, jer je mo­ja te­ra­pi­ja ko­ju sam do­bio kad sam ot­pu­šten iz Le­gi­je, kad sam do­bio ot­pu­sno pi­smo i pen­zi­ju, ukrat­ko – umje­ren sva­ko­dnev­ni fi­zič­ki na­por do tač­ke zno­je­nja – i ja to po­štu­jem, a kad se umo­rim, odoh na dru­gi po­sao. Ni­je­dan mi lje­kar na Bal­ka­nu ne mo­že pot­pu­ni­ju di­jag­no­zu da­ti – ka­že Bo­ško, či­ja po­ro­di­ca ži­vi u Tre­bi­nju. Bo­ško ima dvi­je kćer­ke i si­na, ko­ji su za­vr­ši­li fa­kul­te­te, ali su nji­ho­ve am­bi­ci­je dru­ga­či­je od oče­vih, ma­da vo­le da mu po­mog­nu kad god su u pri­li­ci.
Na na­še pi­ta­nje ka­ko je do­spio u Le­gi­ju od­go­va­ra da mu je „ta­ko koc­ka pa­la u ži­vo­tu – čo­vjek ne zna gdje gu­bi, gdje do­bi­ja”. Ži­vot ga je u mla­do­sti vi­nuo u vi­si­ne, a od­mah po­tom ga ba­cio na dno, dok su ga vi­ho­ri no­si­li od za­tvo­ra do kr­va­vih ra­ti­šta.
– Sa 18 go­di­na bio sam di­rek­tor eks­klu­ziv­nog ho­te­la „Ja­ho­ri­na” na Ja­ho­ri­ni u Sa­ra­je­vu. Ho­tel je, na­ža­lost, iz­go­rio po­sli­je ovog ra­ta, a sa­da se re­no­vi­ra, ali još uvi­jek ni­je do­sti­gao do­me­te i ka­pa­ci­te­te ko­je je ta­da imao. Ta­ko mi je koc­ka pa­la u ži­vo­tu – čo­vjek ne zna gdje gu­bi, gdje do­bi­ja. Po­čeo sam stu­di­ra­ti pra­vo i od­mah se za­po­slio. Uka­za­la se pri­li­ka, na­mje­sti­li me lju­di: „Ho­ćeš li?” – „Ho­ću”. To je bi­la sti­hi­ja ko­ja me je od­ni­je­la. Kriv sam, ne­ma tu šta: ja sam iz Sa­ra­je­va vo­dio tri hi­lja­de na­vi­ja­ča na utak­mi­cu Zve­zda–In­ter u Be­o­gra­du, sve im pla­tio za tri da­na, če­ti­ri avi­o­na i osam auto­bu­sa. Pred Olim­pi­ja­du – ne­ma pa­ra, daj Bo­ška u za­tvor. Bi­lo je po­hap­še­no 15 nas, ali sa­mo sam ja osu­đen. Na 12 go­di­na sam osu­đen, a od­le­žao sam šest i po. U re­du je da bu­dem ka­žnjen, ali s ob­zi­rom na mo­ju ži­vot­nu dob od 18 go­di­na, bi­la bi „re­al­na ci­je­na” če­ti­ri i po go­di­ne za­tvo­ra. Ta­ko je bi­lo u Ti­to­vo vri­je­me, da­nas se, na­ža­lost, za ta­kve stva­ri na­gra­đu­je po­zi­ci­ja­ma u vla­sti, ali me­ne to ne za­ni­ma. Kad sam iza­šao iz za­tvo­ra, ni­sam imao dru­gog iz­bo­ra, ne­go da odem u Le­gi­ju stra­na­ca – is­pri­čao nam je Bo­ško An­ti­ka.
Sa njim je u voj­noj for­ma­ci­ji slu­žio i je­dan Rus, ko­ji je mno­go go­di­na ka­sni­je po­kre­nuo po­sao sa ne­kret­ni­na­ma u Cr­noj Go­ri. Ovaj Bo­škov biv­ši „rat­ni drug” an­ga­žo­vao ga je da za­stu­pa nje­go­ve in­te­re­se, po­što on sa­da ži­vi na Ku­bi.
Za­hva­lju­ju­ći to­me, Bo­ško An­ti­ka je osmi­slio i raz­ra­dio ovaj po­sao dr­vo­de­lje, a tu­ri­sti i do­ma­ći na pija­ca­ma u Pri­mor­ju ima­ju za­do­volj­stvo da uži­va­ju gle­da­ju­ći, ali i ku­pu­ju­ći nje­go­ve uni­kat­ne pred­me­te od ma­sli­no­vog dr­ve­ta. Ka­že da se ova­kvom iz­ra­dom na ovim pro­sto­ri­ma ba­vi još sa­mo je­dan maj­stor na oto­ku Bra­ču.M.D.PO­PO­VIĆ